Pe­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnja Ha­di­ja Ka­len­der iz ro­žaj­skog se­la Ćo­so­vi­ca, ko­ja je te­ško bo­le­sna, sa­ma ži­vi u ku­ći pre­pu­noj vla­ge, bez vo­de i stru­je. U objek­tu od be­ton­skih blo­ko­va ne­ma pa­to­sa, a vra­ta i pro­zo­ri su ras­puk­nu­ti, pa iako ima špo­ret na dr­va, ka­že da je vi­še pro­mr­zla ne­go što se ugri­je. Osim što ži­vi u sa­mo­ći i bo­le­sti, Ha­di­ja je su­o­če­na sa ne­mo­guć­no­šću da ku­pi lje­ko­ve i naj­o­snov­ni­je ži­vot­ne na­mir­ni­ce, jer ne­ma ni­ka­kvih pri­ma­nja.
- Odav­no bih umr­la od gla­di da mi ne po­ma­žu bra­ća i ro­đa­ci. Ne­ka­ko bih glad mo­gla i da pod­ne­sem, ali mi je naj­te­že ka­da do­bi­jem gla­vo­bo­lju ko­ja mi je ne­pod­no­šlji­va. Če­sto idem kod lje­ka­ra, ali lje­ko­ve mo­ram da ku­pim, a ja ne­mam od če­ga, pa mo­ram da tr­pim bo­lo­ve – ja­da se Ha­di­ja, ko­ja je do pri­je ne­što vi­še od go­di­nu da­na ži­vje­la u jed­nom bje­lo­polj­skom se­lu.
- Su­prug mi je umro i ja sam se vra­ti­la ro­du, jer ni­sam ima­la dje­ce sa njim. Ži­vje­li smo od sve­ga 40 eura na­dok­na­de ko­ju je on pri­mao. Ka­da je pre­mi­nuo pro­da­la sam ne­što ima­nja i od tog nov­ca sam se­bi po­di­gla krov nad gla­vom – ka­za­la je Ha­di­ja.
Ka­da je iz­gra­đi­va­la no­vu ku­ću, Ha­di­ja je sa­gra­di­la i ku­pa­ti­lo, u ko­jem osim ka­de ne­ma ni­če­ga pa ni če­sme. Ona pri­ča da je od Cen­tra za so­ci­jal­ni rad tra­ži­la so­ci­jal­nu po­moć, ali da su je od­bi­li.
- Re­če­no mi je da ne­mam pra­va na so­ci­ja­lu zbog pa­pi­ro­lo­gi­je. Ne mo­gu da do­bi­jem ade­kva­tan do­ku­ment za umr­lu maj­ku, ko­ja je za­ve­de­na pod dva da­tu­ma ro­đe­nja i to 1936. i 1941. go­di­ne, te da zbog to­ga ne­ma ma­tič­nog bro­ja. Zbog če­ga se ovo­li­ko če­ka na is­prav­ku ja to ne znam, ali znam da ona ni­je ima­la ni­ka­kve imo­vi­ne na svo­je ime. Je­di­na na­da mi je mi­ni­star­ka Zo­ri­ca Ko­va­če­vić, ko­ju mo­lim da mi po­mog­ne i uči­ni sve ka­ko bi mi so­ci­ja­la bi­la do­di­je­lje­na – ape­lu­je Ha­di­ja.
– Ima tri mje­se­ca ka­ko če­ka­mo na iz­da­va­nje ma­tič­nog bro­ja za po­koj­nu maj­ku. Iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad su do­la­zi­li da obi­đu Ha­di­ju, ali još ne­ma ni­ka­kvih iz­gle­da da joj se ri­je­ši so­ci­ja­la. Nov­ča­na po­moć bi ko­li­ko-to­li­ko na­šoj se­stri olak­ša­la ži­vot, ma­kar bi mo­gla da ku­pi lje­ko­ve ko­ji su joj pri­je­ko po­treb­ni – ka­za­li su Murt i Dža­fer.
V.Ra.


Bra­ća sko­ro bes­po­moć­na

Osim bo­lo­va od vi­so­kog krv­nog pri­ti­ska, Ha­di­ja tr­pi gla­vo­bo­lje, uzro­ko­va­ne, naj­vje­ro­vat­ni­je, te­škom po­vre­dom gla­ve još kao še­sto­go­di­šnja dje­voj­či­ca. Nje­na bra­ća ka­žu da još pam­te sli­ke po­vri­je­đe­ne se­stre. Umje­sto da je maj­ka od­ve­de u bol­ni­cu, po­moć joj je uka­zao se­o­ski uči­telj. Ha­di­ji­na sta­ri­ja bra­ća pri­ča­ju da je mo­žda dva pu­ta po­tom oti­šla kod lje­ka­ra, ali ra­na joj ni­ka­da ni­je za­li­je­če­na.
- Ha­di­ja od te po­vre­de ima ogrom­ne po­slje­di­ce. To se od­ra­zi­lo na nje­no psi­hič­ko i fi­zič­ko zdra­vlje. Iako se tru­di­mo, mi ne mo­že­mo mno­go da joj po­mog­ne­mo. Ži­vi­mo od so­ci­ja­le i te­ško uspi­je­va­mo da pre­hra­ni­mo dje­cu. Za nju bi bi­lo naj­bo­lje ka­da bi do­bi­la so­ci­ja­lu jer ne­ma od če­ga da ku­pi ni lje­ko­ve – ka­za­la su Ha­di­ji­na bra­ća Mu­rat i Dža­fer.